Ово је Душан Петровић. Или Дуле. Тако Душана зову пријатељи. Тако Душана зове сестра. А мама и тата га понекад зову Душан, а понекад Дуле.
Тата Горан често каже:
– Душане, мораш да слушаш маму.
А мама Јелена често каже:
– Душане, где си био? Сада је већ дванаест сати.
Тата понекад каже:
– Дуле, купи тати пиво. Молим те!
А мама понекад каже:
– Дуле, купи хлеб, молим те.
Баба воли Душана и ујутру каже:
– Дуле, добро јутро, бака спрема доручак. Хоћеш да једеш?
Дању баба каже:
– Дуле, бака спрема ручак. Хоћеш да једеш?
Увече баба каже:
– Дуле, дођи да вечераш. Бака спрема вечеру. Ништа ниси јео.
Дуле увек каже баби:
– Хвала, бако. Не могу.
Душан има 21 (двадесет и једну) годину. Већ неколико година ради у кафићу. Он је менаџер. Тата му каже:
– Менаџер! Браво! Имаш новац! То је одлично!
Мама му каже:
– Душане, колико имаш година? Треба да учиш, а не да радиш!
А баба каже мами и тати:
– Душан воли да свира гитару. Он је талентовани музичар. Постаће музичар или професор, као баба. Дуле, не слушај шта они говоре. Хоћеш да једеш?
– Хвала, бако, не могу.
Дуле воли да слуша музику и свира гитару. Душан машта да постане музичар. Он свира гитару сваки дан. Његова омиљена песма је Моји су другови.